Књига постања - Старозавјетни катехизис

> > > Књига постања

Књига постања

"Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота."

----------------------------------------------

"Старозавјетни Катехизис" је емисија радија Светигора (www.svetigora.com) која се емитује седмично.

Ово су изванредне емисије, поучне, али и више, често веома надахњујуће. Начин објашњавања догађаја је једноставан, директан и близак нашем данашњем животу, и запањујуће открива до које мјере и детаља се и нама данас једноставно понављају исте ствари, ситуације, па чак и исти покрети срца, као што су се дешавале људима кроз историју од најранијих времена. Тако веома брзо човјек осјети стварну, живу блискост и наклоност према многим од старовремених ликова које иначе можда познајемо само као неку врсту књишких или чак "музејских" имена или појмова. Стари Завјет, који се често помиње као штиво тешко, са нејасним или тешко прихватљивим порукама, овде снажно оживљава за нас и показује нам своју савременост и блискост нашем личном животу.

У најмању руку због тога, што заиста у пуном смислу ријечи оживљавају догађаје Старог Завјета и ликове и живо их доводе у везу са нама самима, препоручујем свакоме да послуша барем неку од ових емисија.

----------------------------------------------

"...Прије свега, та тумачења и те тајне, говоре нам да Свето Писмо није дјело писано у служби личног пишчевог поетског надахнућа, нити ради прецизног научног историјског израза, нити пак у служби нечега попут, нама савремене постмодернистичке игре између писца и читаоца, већ видимо да је Библија писана у служби и ради службе људи Господу Богу.

Његов се смисао не да исцрпити у осамљеном читаочевом домишљању и одушевљењу, у академским расправама, језичким анализама, поетском и мистичном заносу самозваних тумача, врачара и гатара. Његов смисао у православном схватању живота и стварности одређен је његовим физичким положајем у цркви, у православном храму. Тамо се Свето Писмо налази на сред олтара, Свете Трпезе, дакле у центру Богослужења, у центру Свете Литургије, у центру чудесног сабора Бога и вјерујућих људи.

Ето зато и отуда, нама се чини да смо прочитали извјештај о политичким немирима у Египту, о егзодусу једнога народа, о прастарим превазиђеним обичајима, да смо прочитали некакав нестваран јудејски мит, а оно нам се изненада кроз ријечи Цркве откривају судбинска питања нашег личнога живота, па не буде да смо прочитали "измишљени и научно оборив извјештај" о раздвајању мора стар 30-так вјекова, него то читамо о нашем крштењу, бјекству из робовања незнабоштву и страстима које симболизује Мисир - Египат, усласку у велику пустињу овога живота пуну колебања и разочарења за крштену душу и примицању коначној побједи и смирењу Царства Небеског коју симболизује Земља Обећана.

Нити то читамо "поучну причу о издаји међу браћом и великодушности одбаченога брата", него нам се то открива истина о страдалном Христу записана вјековима прије његовога оваплоћења, записама прије вјекова.

То је тајна Богослужења. Свето Писмо као Богослужбена књига, има ту тајну.

Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота.

Тако и на Светој Литургији, видиш - хљеб и вино, а то сами Господ који те позива да му приступиш.

Ми људи својим разумом и чулним моћима не можемо директно видјети лице Господње. Зато доиста често, ослањајући се на тако крње знање, закључујемо да смо ми сами у читавој васиони, да Бога нема. Вјера је, каже апостол Павле, потврда оних ствари које нама људима нијесу видљиве. Вјера је она сила која нас упућује у области крајње неизвјесне и недоступне нашим ограниченим сазнајним моћима. Вјера је наше једино средство и чуло пред непознатим. Вјером видимо невидљивога Бога.

Вјером, Јудејски излазак из Мисира кроз Црвено море постаје наговјештај Христовога страдања и потом васкрсења, наговјештај нашега крштења и по њему усмјерења ка животу вјечном, Земљи Обећаној. Вјером, пут изашавшег Израиља предвођеног Мојсејем постаје наш пут. Патње и колебање Јудејаца постају наше патње. Једна стара и на први поглед наивна прича постаје путоказ нашим срцима. Вјером Света православна Литургија, од представе за наше очи, збира неразумних радњи, превазиђене традиције и обичаја, постаје предворје, предукус Царства Небескога у који се сабирамо "опет и опет", како каже литургијска молитва.

Прошири

Стварање неба и земље

14.4 Mbs 15:50 min.

"...Свето Писмо нам говори да је Господ у једном одређеном моменту отпочео стварање свијета који прије тога тренутка није постојао. Прије тога момента, како Библија каже, почетка, у коме Господ ствара, није осим Бога постојало баш ништа. Зато Јевреји овдје када говоре о стварању користе свој глагол 'бара' (ברא), што значи створити из ничега, или створити ни из чега, за разлику од другог свог глагола, исто тако за стварање, 'асах' (עשה), који уствари не значи створити, већ начинити од нечега.

Из пуког ништавила, вољом Божијом настао је свијет. ..."

Стварање човјека

6 Mb 15:59 min.

"... Човјек је, рекосмо, створен по слици и прилици Божијој. Према тумачењу светога Максима Исповједника, слика Божија у нама је оно што од Бога добијамо од почетка нашега постојања и имаћемо до краја, а то је живот, и вјечни живот. Прилика Божија, или подобије, је оно што тек треба да задобијемо, да бисмо у потпуно наликовали Богу, а то су милост и доброта. Иначе, на шта ће нам личити вјечни живот, ако не задобијемо доброту и милост? То се и не би могло назвати животом, него вјечном патњом.

...

... Због чега сада овакво искушавање? Када би ми иначе могли знати да нас неко воли? И како би ми иначе могли знати да нас неко воли, ако тај не би имао никакву прилику да поступи супротно, него да нам безусловно угађа и жртвује се за нас? Никако. Била би то присилна љубав. Уствари то уопште не би била љубав..."

О човјековом изгнању из Раја

17.3 Mb 18:23 min.

"...Надаље, гријех је наше прародитеље бацио у такву панику, у такво обезумљење, да су покушали да се од свевидећега Господа сакрију - иза дрвета.

....

Међутим они нијесу спремни да се покају нити да признају свој преступ, већ шта раде? Свако од њих преноси кривицу на другога. Муж каже жена је крива ('Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох'), жена каже змија је крива ('Змија ме превари, те једох'), и то пред живим Богом, који зна свачије гријехе, а тражи покајање само од онога коме се обраћа. Тако и данас Господ, не тражи да му исповиједамо туђе гријехе, ма како били велики, макар били и над нама учињени, него само своје сопствене гријехе.

...

И опет, као у случају првороднога гријеха његових родитеља са забрањеним плодом, Каин се није покајао, већ се правдао .... као и сви ми данас, када се задесимо у околностима неке невоље, најприје тражимо оправдање за себе. Каин каже 'Зар сам ја чувар брата својега'...."

О потопу и Вавилонској кули

18.7 Mb 20:28 min.

"...Ови људи, потомци Нојеви, да би стекли себи име, и да се не би расијали по Земљи, у суштини да би обезбиједили свој живот на Земљи, раде супротно него што је Ноје урадио по изласку из ковчега. Ноје се уздао у помоћ Божију и приносио је жртве и молитве; они се уздају у сопствене моћи и граде велељепне грађевине.

...

Јединствени језик није зло само по себи, али у околностима богоборства и богоотпадништва људи, такав језик постаје оруђе ефикасног ширења зла. И данас, усавршавање комуникација, компјутеризација, требало би по себи да буде нешто корисно и добро. Али тако савршени систем у рукама људи који не само да у Бога не вјерују, него се боре против Бога, постаје оружје зла. Зато различитост језика и различитост народа, од тада до данас, јесте један Божији, да тако кажемо, васпитни метод према људима склоним одступању од Бога..."

Живот Аврамов

22 Mb 23:26 min.

"...Моменат којим Господ позива Аврама да напусти своју отаџбину, свој род, ради одласка у земљу коју ће му показати, један је од преломних мјеста библијске историје. Након вавилонске пометње, не само у Халдеји, већ свуда, завладало је незнабоштво и многобоштво. Још од времена када на земљи није било људи осим Нојеве породице, Господ Бог кога више нико не познаје и не признаје, по први пут се обраћа једном човјеку, сигурно праведнику чиста срца и предлаже му завјет.

Овај позив Божији Авраму даје нам слику сваког будућег позива Бога човјеку. Оног драматичног новозавјетног "Остави све што имаш и иди за мном". Слика је то Крста и Распећа. То је слика покајања које у изворном грчком значи преумљење или преображај. Покајања кроз које сваки човјек који од времена пада, од времена богоодступништва жели да се врати Богу, мора проћи.

Аврамов пак излазак из Харана у земљу невиђену, у земљу тек само наговијештену, јесте израз и слика повјерења у Бога, оне чисте, за ум овога свијета нелогичне и надразумне вјере. Оног новозавјетног "Блажени су који повјероваше а не видјеше". На тој Аврамовој вјери, као Христос на Петровој вјери, Господ је сазидао завјет између себе и Аврама, то јест старозавјетну Цркву. ..."

Живот Аврамов и Исаков

15.4 Mb 16:23 min.

"...У Лукином Јеванђељу Господ Исус Христос каже: "Опомињите се Лотове жене."

Зашто је то тако? Зашто окретање изазива смрт? Када се човјек из гријеха, Божијом помоћју изводи у спасење, погубно је освртати се, враћати се на пређашњи начин живота. Треба ићи за Господом који нас изводи и помаже нам. Окретање је резултат наше несигурности. Када нас Господ из гријеха и смрти изводи у истински живот, окретање значи окретање од Господа, окретање према старом животу, животу без Бога, дакле окретање према смрти.

Овој жени није помогло то што је била члан Лотове породице, оне која је руком Божије милости избављена од погрома. Пресудили су њена лична одговорност пред Богом и њен лични поступак. Зато ни ми не треба да очекујемо да ће нас спасити наше хришћанско Православно име, то што смо крштени и што се зовемо Православнима, aко не живимо хришћански и Православно, ако се непрестано окрећемо за нечим другим што није Бог и гдје није Божији живот. ..."

Живот Јаковљев 1. дио

18.7 Mb 19:54 min.

"...Никоме Исак није вјеровао више од Бога, зато му се непрестано молио. Није то био однос заосталога претка који није могао да ужива благодети цивилизацијског развоја и развоја медицине па се примитивно обраћа некој недефинисаној вишој сили. Не, Исак је, попут његовога оца Аврама истински Божији пријатељ и познаник.

Како то "познаник Божији"? Тако што Господ за њега није просто нека виша сила, или како ми данас кажемо "има нешто", него личност са којом се разговара, која се представља, која има име. А када некога познајеш лично и имаш у њега безгранично повјерење, макар он и не био сам Господ Бог него човјек, пријатељ кога волиш, зар ти треба још нека утјеха и ослонац поред њега.

Исакова молитва за жену нероткињу није бајковити украс овој причи, већ велика истина, данас заборављенога начина људскога живота у коме се све базира и почиње на повјерењу према Богу. И данас ми Православни знамо небројене примјере гдје искрена молитва Богу, након безуспјешних медицинских третмана враћа плодност и потомство побожним брачним паровима. ..."

Живот Јаковљев 2. дио

17.1 Mb 18:15 min.

"... Ново име које је Јаков добио након овога рвања са Богом биће име његовога покољења, изабраног јеврејског народа.

Израиљ, што значи "онај који се бори са Богом". Али то не значи богоборац, онај који ратује против Бога. Када прочитамо ову причу, видјећемо да Израиљ, или Израел, значи управо супротно. То је онај који се бори за Божији благослов, за Божије признање, за Божију љубав, за Божије пријатељство. Јер каже: "нећу те пустити док ме не благословиш".

Који се бори са самим собом и са људима око себе, који се бори са свим оним негативним у себи да би одговорио на Божије призвање. Божије призвање попут оног "Покајте се" или "Будите савршени" или "Хајте за мном" прави од учмалог и незаинтересованог људског бића ратника који се бори са палим собом да би се приближио Богу. У том смислу може се говорити о борби са Богом старог и огреховљенога човјека у нама за Божије друштво и пријатељство које иште онај нови, такође у нама сакривен и затрпан гријесима, човјек.

У том је смислу свака крштена душа слика Јаковљева, борац, рвач који се читав живот рва са собом, људима и Богом да би добио благослов и прелазак у обећану земљу....."

Живот Јосифов 1. дио

15 Mb 16:35 min.

"...Љубомору смо већ срели у досадашњем Библијском приповиједању. Упознали смо је као један смртоносни и никако Божански осјећај, осјећај братоубиствени који је довео до тога да Каин убије свога брата Авеља из зависти према њему.

Љубав којој нас учи Бог кроз Стари и Нови Завјет, хришћанска љубав, љубав о којој говори Црква, љубав којом Бог воли свијет, и на коју нас и позива, није једно добро које се свима расподјељује на начин математичке, безличне, хладне равноправности и правичности. Када кажемо да Господ све нас воли једнако и савршено, то не значи да та љубав не носи печат личности, печат посебног односа према свакоме од нас, наново различитим и наново непоновљивим. Као што смо сви ми људи међусобно различити, посебни, свако од нас има у себи неку своју личну скривеност и тајну, тако је и Божија љубав према нама, иако једнака према свима, на различите начине упућена и манифестована.

....

Међутим, завист и љубомора је један нездрав осјећај који се јавља као реакција на тај природни и Божански поредак. Љубомора је болестан и извитоперен начин мјерења и прихватања Божанске љубави, не према ономе што Бог даје нама, него према томе шта даје другима.

А моменат када наш разум и наше незајажљиве прохтјеве уплетемо у Божије намјере и њих почнемо мјерити нашим мјерилима, то је почетак зла које нема граница....."

Живот Јосифов 2. дио

15.2 Mb 16:39 min.

"...Што се тиче Јосифа, већ смо рекли, овдје све врви од примјера да ако се човјек узда у Бога и Божију вољу, нема те невоље, буквално нема ни једне невоље која га може задесити, а која се неће показати као Божија намјера и Божија припрема за нешто велико и корисно што тај човјек, с Божијом помоћју, треба и може да извуче из себе и подари свијету, другима и самоме себи. Све наше трагедије постају невоље и несреће само онда када одустанемо, када не вјерујемо да је све то један Божански поступак. Не просто судбина ни виша сила, него родитељско старање вољене особе, нашега небескога Оца за наше коначно спасење.

Само заиста, како каже апостол Павле у посланици Јеврејима, "свако карање док траје не чини се да је радост него жалост", и одмах додаје, "али послије даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извјежбани". Шта то значи? То значи онима који су као Јосиф или бар налик Јосифу, попут Јосифа, молитвом, постом, праведношћу, животом по Божијем слову, приправни и очекују сваки свој животни моменат као вољу доброга Бога. ..."

Живот Јосифов 3. дио

23.5 Mb 25:01 min.

"...Зато предавање Јосифа у Египат јесте праслика предавања Христа на Крст, изгнање Христа из наших живота у смрт. Долазак његове браће у Египат у вријеме глади, не би ли добили жито, и околност да је баш Јосиф тај који ће у читавоме царству бити задужен за расподјелу хране, јесте праслика Страшнога Суда Христовог, у коме ћемо ми, прешавши из ових живота кроз смрт, куда смо послали самога Христа Бога, доћи управо пред њега самога као Цара Славе, Сведржитеља, и просити од њега, њега кога смо убили, да нас нахрани у нашој глади, да нам у нашој смрти да живот вјечни.

Јосифове ријечи које је изговорио када су га браћа коначно препознала, прасликују Христов позив онима међу људима који су га разапели, онима међу свима нама који су се у току свога живота покајали лично за то убиство, јер у том убиству које су у једном давном историјском моменту извршили Јевреји и Римљани, сви на овом свијету учествујемо својом мржњом, завишћу, самољубљем, прељубом, пијанством и томе слично. Учествујемо имајући прилику сваки од нас да прекинемо богоубиство.

И када га прекинемо, када престанемо са свим тим, када се покајемо, чућемо Јосифове ријечи, које су уствари ријечи Христове:
"А сада немојте жалити се нити кајати што сте ме послали овамо, јер Бог мене посла пред вама ради вашега живота." ..."

www.svetigora.com/

www.svetosavlje.org/

www.slovoljubve.com/